Ko­lek­tiv­ni smje­štaj u Ko­la­ši­nu po­znat kao Dom uče­ni­ka, da­nas je uto­či­šte lju­di­ma naj­ra­zli­či­ti­jih ži­vot­nih sud­bi­na, a ipak slič­nih jer su pod istim kro­vom. Pe­de­se­tjed­no­go­di­šnja Dra­ga­na Vla­ho­vić ži­vi sa kćer­ka­ma Ma­ri­ja­nom, Ma­ri­jom i Sne­ža­nom, ko­ja ima je­da­na­est go­di­na. Već du­že od go­di­nu da­na ži­ve u so­bi­ci od par kva­dra­ta i pre­ži­vlja­va­ju od so­ci­jal­ne po­mo­ći od sto­ti­nak eura mje­seč­no. To što Vla­ho­vi­će­va pri­ma ni­je do­volj­no ni da ku­pi na­mir­ni­ce za mje­sec da­na da se pre­hra­ne njih če­ti­ri dok o osta­lim po­trep­šti­na­ma i ne raz­mi­šlja­ju.
– Pro­šlo je go­di­nu da­na od ka­da sam do­šla da ži­vim ov­dje u ko­lek­tiv­nom smje­šta­ju. Ni­je­sam ima­la iz­bo­ra, od­lu­či­la sam se da pri­hva­tim i ova­kav ži­vot za­rad mi­ra i spo­ko­ja zbog dje­ce. Ni­je­sam mo­gla vi­še da tr­pim na­si­lje. Sa­da sam sa ma­ka­nja­ma u so­bi­ci od par kva­dra­ta bez igdje iče­ga – pri­ča Vla­ho­vi­će­va.
Ona je do­da­la da joj je bi­lo te­ško vri­je­me ka­da je muž tu­kao, ali su i glad i ne­ma­šti­na ko­je su ih sa­da za­de­si­la ne­iz­dr­ži­ve.
Bi­la je u, ka­ko ka­že, bez­iz­la­znoj si­tu­a­ci­ji, a nad­le­žni u op­ši­ni za­jed­no sa slu­žbe­ni­ci­ma Cen­tra za so­ci­jal­ni rad, shva­ti­li su ozbilj­nost nje­ne si­tu­a­ci­je, ka­da im se obra­ti­la za po­moć. Pri­vre­me­no su je smje­sti­li u ko­lek­tiv­ni dom oda­kle bi tre­ba­la, na­da se, da se pre­se­li u zgra­du za so­ci­jal­ne slu­ča­je­ve kad se stek­nu uslo­vi za to.
– Či­tav ži­vot sam na se­lu ra­di­la naj­te­že mo­gu­će po­slo­ve, sa­da pri­mam so­ci­jal­nu po­moć ali to ni­je do­volj­no za ži­vot, iz­dr­ža­vam tri kćer­ke dok je naj­mla­đa u pe­tom raz­re­du osnov­ne. Na svu mo­ju mu­ku što mi još te­že pa­da, i naj­sta­ri­ja kćer Mir­ja­na je do­šla kod me­ne ov­dje u dom sa­mo par mje­se­ci na­kon što sam se use­li­la. To je zla sud­bi­na. I ona je na­pu­sti­la mu­ža. Po­bje­gla je od ba­ti­na, pa gdje će ne­go kod maj­ke. I ne bi mi to pa­lo te­ško da ona ne pre­ži­vlja­va naj­te­že tre­nut­ke sa­da kad ima be­bu. Mu­ka ste­že oko sr­ca, ne­ma ona, ne­mam ja, a ko­me bih naj­vi­še da­la ne­go unu­ci i naj­mla­đoj kćer­ki. Gdje god mi se uka­že pri­li­ka da idem i nad­ni­čim, ra­dim sa­mo da bi im do­ni­je­la ko­ru hlje­ba – ka­že Vla­ho­vi­će­va.
Pre­ko lje­ta je dru­ga­či­je, lak­še se do­đe do nov­ca, ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca. Kad zi­ma do­đe, tad po­či­nju cr­ni da­ni za njih.
– Ra­dim uvi­jek kad mi se uka­že pri­li­ka, ne bi­ram po­sao, idem pla­stim, oko­pa­vam krom­pir, či­stim ku­će, pri­hva­tam sva­ki po­sao na dnev­ni­cu sa­mo da bih ima­la za ove dje­vo­ke. Du­ša me bo­li, po­go­to­vo zbog ma­le Sne­že i unu­ke. Sreć­na sam kad ima­mo šta da po­je­de­mo, a one sve zna­ju i vi­de si­tu­a­ci­ju, pa gre­o­te od njih, i ne tra­že. Iz ku­će u ko­joj sam ži­vje­la tri­de­set go­di­na iza­šla sam bez iče­ga. Što se ka­že ni ši­bi­cu ni­je­sam po­ni­je­la sa so­bom – ka­že Dra­ga­na.
Gri­ju se na ma­lu gri­ja­li­cu, hod­ni­ci su hlad­ni, za­jed­nič­ko je ku­pa­ti­lo...
– Hlad­no­ća ula­zi sa sva­ke stra­ne. Ne­mam ku­hi­nje. Ne­ma­mo to­ple vo­de, sa­mo ma­li sta­ri špo­ret, Di­je­te ku­pam na­sred so­be u ba­nji­ci, a so­ba led le­de­na, jer se od gri­ja­li­ce ne mo­že ni za­gri­ja­ti. Ne znam šta da ka­žem. Ovaj ži­vot mi je kao ma­će­ha. Pi­tam se ka­ko sam još u zdra­voj pa­me­ti, kad se sa­mo sje­tim ko­li­ke sam ja­de vi­dje­la za pro­te­klih tri­de­set tri go­di­na ži­vo­ta – pri­ča Vla­ho­vi­će­va.
Na­da se da će do­bi­ti stan od op­šti­ne i na­kon pe­de­set go­di­na za­po­če­ti nor­ma­lan ži­vot, jer u do­mu iako ima mir, ne­ma uslo­va za ži­vot. Ni­je tra­gič­no bi­ti si­ro­ma­šan, ka­že ona, ali je ne­iz­dr­ži­vo gle­da­ti glad­nu dje­cu, a ne­maš mo­guć­nost da za­ra­diš. Do sa­da je ča­sno i po­šte­no sa svo­je dvi­je ru­ke mu­ko­trp­no ra­di­la, sa­mo da bi pre­hra­ni­la dje­cu ali, ka­že ona, po­sla ne­ma zi­mi, mr­tvo je vri­je­me za nad­ni­če­nje. Pro­ble­mi su sve ve­ći i glad ku­ca na vra­ta.
J.ŠĆE­PA­NO­VIĆ


Sa­njam naš dom

– Od kad smo ov­dje u do­mu lak­še mi je, ne­ma­mo ni­šta, ali ma­kar imam mir. Sa­njam dan kad će maj­ka do­bi­ti stan da se use­li­mo i da ima­mo na­še og­nji­šte, se­stre maj­ka, se­ki­na kćer­ka ma­la Ti­ki i ja. Sa­me na na­šem, u to­plom bez sva­đa i uvre­da. Pre­vi­še ru­žno­ga sam vi­dje­la i ču­la za svo­je go­di­ne. Ne­ću se­bi do­zvo­li­ti da do­ži­vim sud­bi­nu svo­je maj­ka i se­stre. Za­cr­ta­la sam se­bi cilj da se ško­lu­jem da stvo­rim se­bi nor­ma­lan ži­vot, a mo­joj maj­ci sam za­hval­na što nas je spa­si­la, što po­ku­ša­va da nam za­li­je­či ra­ne svo­jom lju­ba­vlju, pa­žnjom i po­žr­tvo­va­njem – ka­za­la je de­se­to­go­di­šnja Sne­ža­na.